Život je nepredvidiv, baš kao i šuma
Odrastanje,  Žena

Život je neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi

I to govorim sebi svaki dan. A i deci ću, kad malo porastu.

Bio jednom jedan dečak kome su se nastavnici divili, jer je natprosečno inteligentan. Bio je odličan đak dok nije upao u loše društvo. Otac je počeo da ga kažnjava na sve moguće načine. Sa 15 godina je pobegao od kuće. Živeo je mesec dana u gradu 800 km udaljenom od rodnog mesta. Našli su ga u hotelu, sa nekoliko ličnih karti od nepoznatih ljudi.

Roditelji ga tada šalju da završi školu kod tetke, 250 km od kuće. On pati što je morao da napusti sve. Počinje rat i on ponovo menja prebivalište. Živi kao izbeglica 20 godina u privremenom smeštaju.

Diplomirao je i nije tražio posao. Ta struka se više nije ni tražila. Udaljio se od prijatelja, ostavio verenicu sa 35 i tavorio u kući danima, igrajući igrice. Porodica je brinula za njega. A onda preko interneta upoznaje strankinju. Odlazi kod nje. Godinama radi loše poslove. Uči. Čeka radnu vizu. Dobija je. Danas je on jedan zadovoljan čovekmkoji radi u struci.

Život je neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi. I važno je da to prihvatiš kako bi bio zadovoljan i manje zabrinut.

Kada si mlad, veruješ da te čekaju samo velike i lepe stvari. Upoznaćeš srodnu dušu. Diplomiraćeš i naći dobar posao. Kupićeš stan. A onda to uradiš. I ne znaš šta ćeš dalje. Ili se sve sruši.

Potrebno je da prođu silne godine dosade i patnje da bi počeo da ceniš realnost. Smešno je, ali istinito: sve više uživaš u životu što si stariji, slabiji i manje zdrav.

Život je zaista neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi. Pokušaću da tome naučim i svoju decu. Objasniću im:

Stvari koje te plaše nisu onakve kakvima ih zamišljaš

Avion. Bojala sam se da vidim snimak propelera, a kamoli da pomislim na letenje avionom. Ako se ukrcam, on će pasti, umreću. A onda je došlo vreme da pobedim strah od letenja.

Nas dvoje smo kupili karte do Rima. Na kraju leta sam ja bila ta koja je njemu rekla da iskulira. Kada smo sleteli, osetila sam prazninu:

Zašto sam se lišavala tako jednostavne stvari toliko dugo vremena? Mogla sam do sada da vidim pola sveta. Koliko mi je život bio prazniji zbog tog straha!

Strah je uvek drugačiji od onog što te plaši. I uvek možeš da pronađeš načine da se bolje suočiš sa njim. I dok si hrabar, ti se i dalje negde toga plašiš. Samo si odlučio da ćeš to nešto strašno ipak da uradiš.

Satiri se od posla i sve će doći lako

Moja deca su imala godinu dana i ja sam se osećala kao nasukana meduza. Umorna i otromboljena. Uzela sam ličnog trenera da se sredim.

Po prvi put sam vežbala sa tegovima ja, koja nisam mogla da uradim običan iskorak. Nakon pola godine sam radila vežbu sa po 6 kila u svakoj ruci. Otarasila sam se lekova i nosila usku garderobu.

Trener mi je pomogao da to uradim: „Šta si, bre, juče jela? Nema pohovanog za tebe! Divljaaaaaš… Nema pauza između serija.“

„Plaćala bih ti ceo život da mi tako kenjaš.“

Delovalo je.

Uvek postane lako ono što je postalo navika. A navika je ono što si radio stotine puta nekad dobro, a nekad loše. Razlika između uspešnih i neuspešnih ljudi je u tome što posle poraza uspešni nisu odustali, već su nastavili da pokušavaju.

Život je neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi.

Možeš da uradiš više nego što misliš

Nisam mogla da pomislim da pišem za američki Medium. Engleski mi nije maternji jezik, ne znam šta se u toj zemlji dešava. Ali nekako sam objavila prvi članak, pa drugi… i ljudi su počeli da me prate.

Čak sam napisala i dečiju knjigu o odrastanju i sada je tamo promovišem, ja, koja nikad nisam verovala da umem da pišem!

Stvar je u istrajnosti. U malim ciljevima koji te polako vode ka velikom. I u tome da uživaš kada ih ostvaruješ 1 po 1.

Po nekad je uspeh kada ne uspeš, već propadneš

5 godina sam tražila posao za stalno. Išla sam od firme do firme, po raznim vidljivim i nevidljivim ugovorima.

Bila sam nastavnik engleskog, prevodilac, rezervni recepcioner i kurir sa diplomom mastera… Mobingovali su me, radila sam dupli fond časova, svaki treći dan u godini sam bila na 2 radna mesta, prevodila sam važne sastanke i par konferencija, a onda se vraćala na svoje radno mesto da opet budem devojka za sve… Mrzela sam sve te poslove, jer sam osećala da me ne cene. Hvala bogu za sve njih, jer danas imam debelo iskustvo u različitim oblastima i radu sa ljudima.

Uvek više naučiš iz poraza nego iz pobeda. Ista lekcija često važi i za ljubav.

Najviše rasteš od stvari koje te najviše povrede

Bilo je trenutaka kada nisam mogla da ustanem sa stolice od očaja ili tuge. Osećala sam se nevoljeno, zloupotrebljeno, nedostojno. Život prosto nije fer, a ja sam očekivala da dobijem svoj deo zasluga.

Tada bi udario inat. Počinjala bih da se više trudim, sređivala se kako bih izgledala bolje. Nisam želela da potonem zauvek. Radila sam nove uzbudljive stvari da bih se otresla loših osećanja.

Upoznala sam sebe bolje i stekla nova interesovanja. Jačala sam svoju osnovu.

SVAKO loše iskustvo je prilika za razvoj. Stvari te slome, ali ponovo ustaneš kad možeš. Sve prođe.

Možeš da podneš više nego što misliš

Oduvek sam mislila da sam plašljiva i gadljiva. Bojala sam se medicinskih sprava i krvi. A i reč „rak“ je sama po sebi zastrašujuća.

Ipak, odvela sam oca na operaciju u drugu zemlju. Prevela sam nalaze, organizovala put, pratila ga na pregledima. Čekala sam ispred šok sobe da se on probudi i telefonirala rodbini u Srbiji. Previjala sam mu oko i stavljala kapi svaki dan. Odvela sam ga vozom u drugi grad na zračenje.

Nisam uradila epohalnu stvar. Kada moraš nešto da uradiš, to jednostavno i uradiš. Nema nikog osim tebe, a potreban si toj osobi.

I zato sada svaki put kad jurimo u dečiju bolnicu, kada je vreme da se suočim sa nekim ko je nepodnošljiv, kad planiramo neki lep odmor, kada pomislim da imamo dovoljno novca i da su svi zdravi, kažem sebi:

„Život je neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi.“

Sve se menja.

Život težak. Tuce iskustava te slome. Svet ne čeka da se ti odlučiš. Samo je nekolicini ljudi stalo do tebe. Nisi ništa posebno u odnosu na druge. Dešavaju se neočekivane stvari. Ljudi umiru. Voli one koji su ti bliski.

Daću sve od sebe da naučim svoju decu da je život hodanje po vrleti, ali tu i tamo nađeš po neki cvet. Jednostavno treba da prihvatiš da postoji sva ta neugodnost, dosada i čekanje. Jer si ti samo nešto malo u ogromnom procesu koji se nikada ne završava. I ne zaslužuješ ti bilo šta. Za to treba da se trudiš. I imaš dovoljno. Hodaj dalje. Budi zadovoljan gde si sada, jer imaš nešto što nisi imalo pre godinu-dve.

Život je neugodan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi.

Ako želite da čitate o životu i roditeljstvu, prijavite se na moj nedeljni mejl.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *