Odrastanje,  Žena

Ne znam da li Bog postoji, ali ga rado slavim

Jer nam je svima potreban.

Adaptacija članka sa američkog Mediuma

“Mama, gde je sada tvoja baba Jela?“, pita me ćerka.

“Na nebu, gleda nas odozgo“, kažem ljušteći jabuku.

Ona odlazi na balkon i gleda u socijalističku zgradu od 36 spratova.

“Ne vidim je“, kaže mi, vraćajući se u kuhinju.

Kako objasniti smrt nekom ko još nema ni 5 godina? Gde su sada naši preci? Da li Bog postoji?

„Da li Bog postoji? Ne znam. Da li je čovek besmrtan? Ne znam. Jedino što znam je da niti nada, ni strah, uverenje, ni negiranje ne mogu da promene tu činjenicu. Tako je kako je i biće kako mora da bude.“

Robert G. Ingersol

Rođena sam između ateizma i religioznosti

Da li Bog zaista postoji?, pitala sam se gledajući malu bež-sivkastu zgradu kroz školski prozor. To je bio moj dom, sa dedinim ružama ispred zgrade. Vrapci su cvrkutali na prolećnom suncu. Bila je 1988. ili 1989. godina u Beogradu, u bivšoj Jugoslaviji, u južnoj Evropi.

Naravno da postoji, odgovorio bi deda (da je samo mogao da me čuje). Tatin otac nije zadržao hrišćansku tradiciju samo da bi terao inat komunistima. Razočarani stari rojalista nikada nije zaboravio da je njegova porodica bila bogata pre II svetskog rata.

Pa, naravno da ne postoji!, bio bi odgovor moje babe. Mamina majka je mrzela naciste. Ubili su joj majku pred njenim očima kada je imala 12 godina. Sva babina braća i sestre su bili partizani ili su završili u nemačkim koncentracionim logorima. Komunisti su mojoj babi doneli miran i dobar život.

Imala sam 9, možda 10 godina. Sedeći na času matematike, bacila sam pogled na veliku crno-belu sliku iznad table. Naš voljeni Maršal Tito nas je gledao zaštitnički odozgo. Komunisti su govorili da Bog ne postoji, a mi smo slavili hrišćanske praznike kod kuće.

Činilo se da svi imaju neku svoju istinu, pa sam morala da je pronađem i ja. Pa, hajde da se kladim sa vremenom. Neka odluče sile prirode. Dan je bio savršen, sunčan i topao. Svevišnji bi mogao da nam da neki nagoveštaj ako je zaista gore:

Ako Bog postoji, padaće kiša dok budemo imali prirodu i društvo, pomislila sam.

A nije padala, pa sam se odlučila za agnosticizam.

“Da li su agnostici ateisti? Ne. Ateista, kao hiršćanin, smatra da možemo da znamo da li Bog postoji ili ne. Hrišćanin smatra da možemo da znamo da Bog postoji; ateista – da možemo da znamo da ne postoji. Agnostik obustavlja zaključak, govoreći da nema dovoljno osnova ni za potvrdu ni za negiranje tvrdnje.“

– Bertrand Rasel

Dva sveca na zidu crkve
Dva sveca na zidu crkve u Beogradu | © Falco, Pixabay

Kasne osamdesete u Jugoslaviji su bile mešavina komunističkog ateizma i religijskih tradicija. Nacionalizam je rastao. Oživeo je lokalna imena i seoske tradicije. Nakon skoro pola veka, religija je ponovo bila u modi.

Građanski rat samo što nije počeo. I komunizam i Jugoslavija će uskoro prestati da postoje. 1991. godine najlepša zemlja na svetu se raspala. Svaka nacionalnost se vratila svojim starim običajima i izbrisala jugoslovenstvo. Srbi su se masovno vratili pravoslavnoj crkvi i slavi.

Slava – jedinstveni spoj paganskog i hrišćanskog

Svaka sprska porodica slavi svog zaštitnika – hrišćanskog sveca. Pre nego što su primili hrišćanstvo, Srbi su milenijumima slavili svoje umrle pretke. Današnji sveci su zamena za nekadašnji paganski kult mrtvih.

Moja porodična slava je Sveti Nikola. On je zaštitnik mornara, ribara i trgovaca. Ovaj mršavi lik se pretvorio u bucka i počeo da nosi crveno zarad Coca-Cola reklame. Slave ga uz ribu na porodičnoj trpezi. Moj deda ga je slavio u komunizmu uz praseće pečenje.

Svakog 19. moj otac potroši pola svoje mesečne penzije kako bi udovoljio gostima. Moja mama sprema sve od riblje čorbe do dezerata. Ovo je odlična prilika da se pije i završi na priči o politici i boljem životu.

Gozba na staroslovenski način

Za svaku slavu odlazimo kod mojih roditelja da se skupimo kao porodica.

Na dan naše slave možete da pronađete obrednu hranu: slavski kolač, crno vino, ribu, posna jela i kolače, kao i kuvano žito – ono simbolizuje Hristovo uskrsnuće. Ono takođe služi i u sećanje na pokojne članove porodice (onaj pra-pra-pradeda iz 1. veka n.e. vam namiguje).

Debela narandžasta slavska sveća neprekidno gori 3 dana u čast Svetog Nikole.

Slavski kolač i žito
Slavski kolač i žito – Slava, srpska porodična gozba u ime
Svetog Jovana Krstitelja | © Goran Andjelić, Wikimedia

Šta će onda nevernica u crkvi?

Retko idem u crkvu, ali se u njoj osećam spokojno. Smiruju me miris tamjana, tišina i stare freske. Vreme stane. Osećate da ne postoji ništa važnije u tom trenutku.

Odrasla sam na 10 božjih zapovesti. Trudim se da živim pristojan život u skladu sa njima.

Vodili smo decu u crkvu kada su počela da istražuju svet. Pokazala sam im gde se pale sveće za žive i mrtve. Ne želim da ih krstim kao što su mene naterali sa 14 godina u vreme rastućeg nacionalizma. Njihova odluka.

Ipak, što sam starija, sve su mi važniji običaji za Božić, Uskrs, Novu godinu i Slavu. Ove mešavine kultura mi daju jači osećaj ko sam i šta sam. Sa svakom osobom koja ode i svakom borom koja se ureže na mom licu sve više uživam u tradicionalnom i porodičnom.

Prihvatam drugačija mišljenja. Učim od pripadnika drugih nacija.

Ipak, sve više želim da budem kod kuće sa porodicom i bez TV-a. Pričamo, jedemo, prepiremo se, pomislimo: Bolje da nisam ni došla. Ali šta god da se desi, ovi porodični rituali nas iznova vraćaju jedne drugima. Porodica ti daje težište. Ti pripadaš negde. Tvoji napori i uspesi su usmereni ka njoj. Tvoja sopstvena krv je ljubav koja ti najviše treba. Ako je ne dobiješ kad si mali, tragaš za njom celog svog života. Porodični koreni su deo tebe. A možda u njima postoji i Bog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *