Ljuta devojčica - kako da dete ne drami
Odrastanje

Kako da dete prestane da „histeriše“ i „drami“

Defektolog. To tebi treba da ti vaspita dete. Jer koji roditelj može da sprovede svaki savet pedagoga?

Moja petogodišnja ćerka je trenutno „u pubertetu“. Ponaša se kao razmažena. „Neću“, plač, histerija, neki nepojmljivi strahovi… Zašto? Oduvek je bila razumna. Po nekad mi dođe da je u’vatim i izudaram. Ali ucene, batine i zastrašivanje ne rešavaju suštinu problema.

A onda sam ukapirala – u svoj toj drami postoji ono što treba da tolerišem i ono što ne treba: bezobrazluk, teranje inata i agresiju neću da dozvolim, a strah, ljutnju, vikanje, plakanje, itd. moram.

Besplatna e-knjiga o podizanju zadovoljne dece

Ona je osetljivo dete koje brzo kapira šta se dešava oko nje. Kada je nadvladaju jaka sećanja, ne zna sama da se pribere – da iskulira. Ona „drami“, jer očekuje od mene da rešim situaciju koja je muči. Ona zapravo viče u pomoć.

Pošto ne mogu svojoj deci da ubacim mikročip da ih sačuva od buduće patnje, treba da im pomognem da postanu psihički stabilni. Ne smem da im zabranjujem da „drame“, jer će se onda stideti svojih emocija. Držaće loša osećanja u sebi umesto da ih ispoljavaju. Potiskivaće ih. Tako se nagomilavaju nezadovoljstvo i tenzija, a osoba postaje anksiozna i depresivna.

Dete mora da prođe kroz jake emocije i strahove. Zato mu čitamo bajke koje u sebi imaju agresiju i patnju. Mora da ih oseti i navikne se da osećanja dođu i prođu. Da shvati da ono ta osećanja može da izdrži.

Našla sam rešenje i za histerisanje, ali i za to kako da im olakšam trenutke kada ne znaju šta će sa svojim jakim osećanjima.

Disciplinovanje za histeriju i bezobrazluk – Smajlići i ljutko

Napravite tabelu za ceo mesec – svaka ćelija u tabeli predstavlja 1 dan. Na kraju dana im dajte Smajli ako su bili dobri, a Ljutka ako nisu. Ako ih upozorite a oni ne slušaju, dajte im minus. Za 3 minusa taj dan dete dobija Ljutka. Može da dobije i više puta Ljutka u jednom danu. Onda na kraju dana ne dobija ono što najviše voli – slatkiš, crtaće, igranje sa vama…

Kako disciplinovati decu bez pretnji i batina

Kada neće da poslušaju i namerno su bezobrazni (posle više poziva neće da se obuku / da ugase TV / da dođu da jedu / kad teraju inat), dobiju usmenu opomenu: „Daću ti minus.“ Ako sakupi 10 Ljutka u na primer mesec i po dana, nema poklona od deda Mraza. Ili nove igračke. Ili odlaska u bioskop… Ovaj sistem stvarno radi!

Jedino što treba je da budete principijelni. Upozorite dete par puta da će biti kažnjeno (ako zna da se ne ponaša kako treba) i onda mu zaista i dajte taj minus; a posle i Ljutka. Nemojte da vam bude žao što će dete da se nervira – ono zna šta ne treba da radi i treba da vas sluša.

Ako dete počne da histeriše nakon što mu date Ljutka, pošaljite ga na mirno i bezbedno mesto (npr. drugu sobu) i naterajte da sedi na stolici onoliko minuta koliko ima godina (ili koji minut duže). To će mu pomoći da se izduva. Kada se dete skroz smiri, pitajte ga da li zna zašto je otišao u tajmaut. Razgovarajte šta vam kod njega smeta u ponašanju. Pitajte ga kako bi trebalo da se ponaša kada mu nešto smeta – npr. da pokuša da objasni rečima umesto što urada ili baca stvari.

Ako se ponašaju sumanuto zato što osećaju strah, tugu, ljubomoru, ljutnju, ili imaju osećaj krivice, to moram da trpim i kanališem kako znam. Tada pokušavam da ih priviknem na loša osećanja.

Dramljenje – Privikavajte dete na emocije, t.j. proradite njegova osećanja

Ako su veoma uznemireni, pokušavam da bar malo negativne energije izbace iz sebe pre nego što pričamo. Nateram ih da prvo skaču, udare pesnicom o jastuk ili optrče krug po kući. Ako su u vrtiću, kažem im da viknu umesto da udare drugara. Ili da bar pozovu u pomoć nekog odraslog.

Prost bapski lek koji uvek radi: kad su uznemireni, čvrsto ih zagrlim ili uzmem u krilo. Tad osećaju toplinu, pa se lakše smire ili otvore (kasnije se ponašaju mnogo bolje i hoće više da sarađuju).

Pitam ih:

1. „Tužan si?“ / „Bojiš se?“ / „Jesi li se nešto zabrinula?“      

Često osećamo više emocija u isto vreme. Na primer, ako smo ljubomorni zbog nekoga, osećamo i strah da ne izgubimo tu osobu. Deci je teže nego odraslima da razumeju šta osećaju, jer po nekad ne mogu da razdvoje ni svoja složena osećanja, a kamoli da ih još i razlikuju od misli.

Pomognem im da prepoznaju osećanje tako što nabacim par varijanti koja se meni čine logičnima u toj situaciji.

A onda ih pitam:

 2. „Šta se desilo?“

„Šta si ti očekivala da će se desiti?“

„Zašto to tebi toliko smeta?“

Ako objasne situaciju koja je izazvala ta osećanja, mogu da shvatim šta ih zapravo muči. A oni mogu da prihvate dato osećanje kao nešto što svi nekad imaju, a što uvek prođe. I da shvate da nekada moraju i da promene svoja očekivanje kako stvari TREBA DA budu.

3. „Dobro, šta možeš da uradiš?“

Podstičem ih da problem reše sami. Teram ih da razmišljaju. Da li mogu da kažu nešto osobi koja ih je rastužila / uvredila?

Naravno, mali su i dajem im predlog kako se problem rešava:

„A kako bi bilo da joj kažeš: ‘To što radiš nije lepo. Ne možeš da me izbaciš iz igre’?”

Ako bih samo pokušala da detetu skrenem pažnju na drugu temu bez razgovora, ono bi i dalje nastavilo da se brine, jer mozgić nije rešio problem. I ne bi baš vežbalo samostalno rešavanje problema.

Šta ako posle nekog vremena rasprava ne pomaže

Naravno, desi se da i posle sve priče dete i dalje ostane uznemireno. Naročito ako su u pitanju strahovi vezani za njihov uzrast. Onda radim nešto od ovog dole:

1. Skretanje pažnje na drugu mogućnost

Ako su zabrinuti, pokušavam da ih navedem na neku drugu misao – da je nešto drugo zapravo tačno:

„Možda te nije izbacila iz igre zato što te ne voli. Možda ona ne zna da se igra u troje. Ili se pravi važna.”

Na ovaj način želim da ih navedem da je istina malo drugačija nego što su mislili. Da ništa nije tako crno. Da možemo da pogrešimo u svojim pretpostavkama.

2. Ne pridajem više pažnju uzroku zabrinutosti

Moja ćerka je skoro bila u fazi da neće da poraste. Bojala sve svake promene: nije htela da daje svoje igračke i garderobu. Uzrok je bio boravak u bolnici. Povremeno bi prišla da me pita:

„Je l’ moram da porastem?“

I pored svih odgovora pitanje se ponavljalo.

Nakon nekog vremena bih joj samo rekla „Ne moraš“ i odmah preusmerila ideju na drugu stranu: „E, znaš gde ćemo sutra da idemo?“

Posle nekoliko nedelja su se njena pitanja smanjila.

3. Popravljanje raspoloženja nekom aktivnošću

Radite neki zajednički projekat, nešto što traži punu koncentraciju, a detetu je prijatno: pravljenje kolača ili crtanje, playdoh ili magični pesak, odvrnite muziku i igrajte…

4. Šargarepa na štapu

Ovako sam pokušala da svojoj ćerki dokažem da nije tako strašno da porasteš:

„Ako budeš dobar đak, kupiću ti tablet.“ (još uvek ne ide u školu)

Da, obećala sam materijalni poklon. Mislim da materijalne nagrade nisu toliko loše ako su retke. I ako detetu daju dodatni podsticaj da se izbori sa svojim strahom (od smrti, bolnice, itd.). Prvi put posle nekoliko nedelja, čula sam rečenicu:

„Dobro, razmisliću da li ću da porastem.“

Sapienti sat (lat. Pametnome dosta).

Da li bi ovaj članak bio od koristi vašim prijateljima? Podelite ih sa njima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *