avion na ružičastom nebu - strah od letenja
Odrastanje

Kako da prevaziđete strah od letenja (i spremite se za bebu)

Najveći demoni leže u nama samima. Ja sam uspela da ubijem jednog.

(Adaptacija teksta sa Mediuma)

Moj parališući strah

Hajde da premotamo film unazad.

Koliki skot treba da budeš? Imala sam 29 godina. Pustila sam svog oca da sâm putuje avionom do mesta gde će ga operisati.

Imao je rak oka. Najbolje lečenje je u Švajcarskoj – operacija u Lozani (preko 1300 km od Beograda) i zračenje protonima u nukleranom institutu Paul Šerer (još dalje od Lozane). Prevela sam medicinsku dokumentaciju, rezervisala hotele u 2 grada i iskomunicirala sve sa njihovim bolničkim osobljem.

Kada smo dobili datum operacije, rekla sam mu:

“Ok, tata. Ti ideš avionom, ja ću kombijem.“

Vozila sam se do Lozane 16 sati u raspalom kombiju sa gastarbajterima, sarmama i kiselim kupusom. Tuga za zavičajem se često umanjuje preko stomaka. Moj tata je sa svojim lošim engleskim, videvši na samo jedno oko, uspeo da pronađe put od aerodroma u Ženevi do železničke stanice u Lozani. Sačekala sam ga na železničkoj i odvela u hotel.

Naredne 3 nedelje su bile bolničke: doktorski pregledi, operacija, menjala sam mu gaze i stavljala kapi u oko, a zatim put vozom na sever u čuveni institut na zračenje. Naravno, pronašli smo dvajes’ poklona za sve one koji su nam pomogli da stignemo do Švajcarske.

Na kraju smo otišli svako na svoju stranu. On se vratio u Srbiju avionom sa još uvek crvenim okom. Ja sam stigla u Beograd sledećeg dana u kombiju koji je vozio 110 km na sat. Vozač je u sred noći odrvnuo do daske Nadu Topčagić i „Mihajlo, Miki, Miki“ da ne bi zaspao za volanom.

Sad premotajmo film malo unapred.

Imala sam 34 godine. I dalje sam izbegavala da letim do dalekih peščanih plaža i smaragdnih mora.

Iako mi je uvek bilo muka pri vožnji, moj put do mora je i dalje bio autobusom. 18 sati? 18 sati. Govorila sam sebi da ima vremena za egzotična mesta i štedela, štedela, celi život sam štedela umesto da trošim pare na nova iskustva.

Ali

Imala sam proklete 34 godine!

I bila sam na lečenju od steriliteta već godinu dana. Krajnje vreme za bebu. Porođaj je za mene bio scena iz filma gde žena vrišti, psuje i znoji se. Pitala sam unaokolo kako je to biti na porođajnom stolu:

„Koliko je tebi trajao porođaj? A koliko to tačno boli? A kako si izboksovala epidural? A šta kad si gladna? Da li sestre vrište na tebe? Jesi se pocepala ili su te presecali ko svečanu vrpcu? A je l’ te porađao doktor ili babica? …“

Od ginekoloških instrumenata me je podilazila jeza. Kako se spremiti za to da lansiram bebu iz sebe?

Giving Sea Horse GIF by SWR Kindernetz - Find & Share on GIPHY
Porođaj morskog konjića – kada bi svi ovako izbacivali bebe

Odlučila sam da se suočim sa strahom

Morala sam da prevaziđem svoj drugi najveći strah i izađem iz toga živa. Odlučila sam da iskusim horor letenja. Nakon toga ću biti spremna za najstrašniju stvar ikada – porođajnu salu. Našla sam na netu vežbe kognitivno-bihejvioralne terapije koje se daju ljudima za let avionom. One će kao smanje moj strah uz pomoć realističnih misli. Nisu me radile ni malo.

Bilo je vreme za pragmatičnost. Rekla sam sebi:

“Nećemo imati toliko novca kada se beba rodi.“ (Nisam znala da uskoro stižu dve bebe)

“Ovo je poslednja prilika da odeš i vidiš taj svoj prelepi Rim.“

Ustvari, od svoje 29. sam imala krizu srednjih godina. Tatina dijagnoza me je istresla iz gaća – shvatila sam da možda neću doživeti odlazak u penziju kad ću kao da se bavim nekim strava hobijem. Ili da uživam kao 70-ogodišnji Amerikanci koji kao lemuri prate zastavicu turističkog vodiča. Preispitivala sam sve: svoj posao, dugu vezu, prijatelje, život.

Odlučila sam da živim za trenutak (inovativno!) i da pobegnem od loših osećanja koja su postala nepodnošljiva.

Planirala sam da dam otkaz na fensi poslu koji sam mrzela. Radikalno sam promenila stil oblačenja. Radila sam nove stvari da bi me izbacile iz zone komfora:

  • master rad na katedri gde sam se zaklela da me više nikad neće videti
  • dekupaž, dođavola
  • jahanje (jeee, rodeo!)
  • mehanički bik – računajte na mene!
  • skvoš za parove i prijatelje
  • vožnja rolera po prometnim ulicama iako nikad nisam naučila da kočim
  • eksperimentalni trip-hop koncerti
  • neke čudne dijete i dizanje tegova u teretani…

I mnogo nekih sranja za koje nikad nisam imala vremena (niti pomislila da uradim).

Letenje avionom je bilo logičan korak da se otrgnem iz apatičnog načina života. Strah i tuga su dominirale mojim emocijama svakog dana. Poredila sam se s drugima. Naravno, svi su se 100% bolje zabavljali od mene, a moj život je prolazio. Samoj sebi sam bila dosadna osobica. Konačno, odlučila sam da ću preživeti taj let:

Neće biti avionske nesreće kada uđem u avion.“

Odlučila da sebe namamim gradom iz snova – Rimom. Izabrala sam pametno: kratak let i veliku šargarepu.

Počela sam da se spremam za put – radila sam mentalne pripreme. Guglala sam na YouTube-u klipove o letenju: kako je to kada sedite u avionu, a on poleće i sleće; kakav je pogled kroz prozor; kako izgleda propeler aviona, zvuk motora; kako izgledaju sedišta…

Ne, vi ne razumete. Meni je to sve bilo straaašno. Gledala sam ih po malo, koliko sam mogla da izdržim. Ipak, što sam se više upoznavala sa njima, letenje mi je delovalo sve izvodljivije.

Naišla sam na video klip sa Vupi Goldberg kojoj su u nekoj emisiji pomogli da se suoči sa svojim strahom od letenja. Meni je improvizovani trup aviona sam po sebi bio čudovište, ali sam ga pogledala do kraja.

Onda sam odlučila da sam dovoljno gledala. Ući ću ja u taj avion.

Moj dečko mi je rekao da je kupio karte (i žacnula sam se od straha).

Pokušala sam da dišem u papirnu kesu.

Iskustvo letenja

Spakovali smo kofere. To je bilo to. Moja mama je zvala pre puta da vidi kako sam, a ja sam blokirala strepnju:

“Da, mama, dobro sam.“

Već sam spakovala svoju emocionalnu štaku u tašnu:

  • porodičnu sliku sa venčanja svoje sestre – tu su bili svi članovi moje porodice. Slika je bila tu da me štiti i daje utehu u novčaniku,
  • Dramamin da spreči mučninu (naravno, bojala sam se povraćanja),
  • žvaku (da smanji mučninu, jer nikada ne možete dovoljno da se zaštitite od mučnine i ne želite da se izrigate u avionu u papirnu kesu),
  • magazin o dizajnu enterijera (moja strast, moja ljubav. Na kraju krajeva, išla sam u zemlju dizajna),
  • sendvič da ne budem gladna u avionu (je kada sam gladna za vreme putovanja, muka mi je; a mučnina je tada bila najgora stvar na svetu).

Uzela sam sedativ, sela na svoje mesto i ponavljala sebi:

“Na bezbednom si, još uvek si na zemlji.“

Najavili su da će avion uskoro da poleti:

“Još uvek si na zemlji.“

Počeo je da se kreće i ubrzava:

“Još uvek je na zemlji.“

I podigao se. Uveravala sam sebe da je ovo isto kao na rolerkosteru (ko da sam ja znala kako je na rolerkosteru).

Let, let, avione

“Ok. Biće gotovo za sat.“

Počela sam da brojim minute do sletanja.

Stjuardesa je pokazivala šta da radimo u slučaju opasnosti. Ko pijana sam pratila uputstva kako da stavim masku i pitala se ko, bre, to još može da uradi kad zapišti. Ma, neće se desiti.

“Još 55 minuta i gotovi smo.“

“50.“

Zašto sam se tačno toliko bojala letenja? Nije da sam doživela bilo šta loše u avionu za Titograd sa mesec dana starosti.

“Nisi na zemlji. Možeš da čuješ motor i vidiš velike propelere kako rade… To izgleda strašno. Sve je tako malo kroz prozor. Oblaci su strašni… Avion je visoko na nebu i ako se nešto desi, ne možeš da uradiš ništa po tom pitanju. Ne možeš ništa da kontrolišeš… Ne znaš šta se zaista događa. Ne možeš da paničiš i napraviš od sebe budalu… I nema šanse da ćeš preživeti avionsku nesreću osim ako nisi Vesna Vulović koja je pala sa 10.000 metara i posle toga najnormalnije rodila bebu…“

Da, bojala sam se letenja. Ali sam se zapravo bojala nepoznatog. Bojala sam se činjenice da nisam mogla ništa da kontrolišem. Bojala sam se toga da se prepustim. Bojala sam se da osetim strah.

Nakon nekog vremena sedativ je u potpunosti delovao. Avion je nežno vibrirao na vetru. Zvuk njegovog motora mi je zvučao tako poznato:

“Ovo je isto kao da se voziš busom, ali nema rizika od saobraćajne nesreće.“

Strah od letenja – statistika | © Gary Lopater, Unsplash

“Još 40 minuta i gotovi smo.“

Nisam se čak ni bojala. Bila sam prespremna i brojala sam. Oprezna i svesna svega oko sebe. Brus Li na sedištu do prozora.

Avion se iznenada zaljuljao, moj dečko je zgrabio rukohvat. Samo 2 meseca pre toga bio je na poslovnom putu na Tajlandu i doživeo ozbiljnu turbulenciju. Iako se nikada pre toga nije bojao aviona, promenio je stav kad su počeli da poniru i vrište negde iznad Indije.

“Brate, iskuliraj“, rekla sam ja njemu. (ŠKK?!)

“Još 30 minuta.“

Bili smo iznad Jadranskog mora. Mogli smo da vidimo prelepi Split. Moj dečko je tamo rođen. Stavila sam prst na staklo:

“Vidi kako je lep – plavo more, raštrkana ostrva… Joj, kako je divan.“

Blago se njišući, avion je napredovao kroz veliko plavetnilo sitnim drhtavim pokretima. Bila sam iznenađena time kako vetrovi na nebu lako utiču na njegovo kretanje. Možda bolje biti oprezan.

Pilot je najavio da uskoro slećemo.

Zar već?“, rekla sam ja, iskusni putnik.

Pratila sam kako avion okreće na nebu i ponire kroz oblake. Slušala sam zvuk točkova kada su dodirnuli tlo.

I spustili smo se. Sve je u redu.

“To je to?!“

Bilo je vreme da izvučemo svoje torbe iz čelične ptice i stavimo ih u autobus.

“Dragi Rime, konačno da te vidim!“

I onda je grad bio samo moj.

Evo šta sam“naučila kao dragocenu lekciju“ iz ovog iskustva

  • Bojiš se dok ne odlučiš da nećeš više da se bojiš
  • I obično moraš da budeš očajan pre nego što nešto promeniš
  • Izlazak iz emocionalnog “grča“ može da boli, ali nećeš umreti
  • Hrabrost nije nedostatak straha – reče Mark Tven
  • To što se bojiš ne znači da si u pravoj opasnosti  –  to je samo tvoj lični utisak
  • Često se bojiš nepoznatog jer je lakše da se bojiš i da hoćeš da te neko vodi nego da budeš odrastao i da se sam suočiš sa nevoljom
  • Život je neprijatan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi
  • Možeš da prevaziđeš strah ako to zaista želiš (čak i bez terapeuta)
  • Let ti debelo olakša putovanje
  • Možeš i jare i pare – i da rodiš bebu i da ona leti sa tobom.

Sledeći put kada sam bila u avionu, morala sam da se brinem o dvoje temperametne dece od 3 godine. Nije bilo vremena da razmatram koliko je letenje bezbedno. Njima je ono moralo da se svidi. Svakom sam uzela po knjižicu i par igračaka. Samo me je jedna stvar brinula – mladi Francuz sa Asteriksovim stripom pored nas. Vrpoljio se svaki put kada bi se avion zatresao. U slučaju turbulencije, on bi uplašio moju ćerku. A ja bih onda morala da ustanem da se lično pozabavim njime.

Napisala sam priču o divljoj ptičici koja govori o odrastanju, lošim osećanjima i prevazilaženju straha za osnovce. Sviđa se i mamama i neudatim devojkama. Pogledajte je.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *