avion na ružičastom nebu - strah od letenja
Odrastanje

Kako da prevaziđete strah od letenja (i spremite se za bebu)

Pre 5 godina strah od letenja je bio moj drugi najveći strah (prvi je bio porođaj). Moji trogodišnji blizanci su već leteli avionom. Izvodljivo je.

Tekst je objavljen na američkom Mediumu

Parališući strah

Premotavanje unazad.

Imala sam 29 godina. Pustila sam svog oca da sam putuje avionom do mesta operacije.

Dijagnostifikovan mu je rak oka. Najbolje lečenje u Evropi je bila operacija i terapija zračenjem protonima u Švacarskoj – preko 1300 km od Beograda, prestonice Srbije. Druga zemlja, drugi jezik. Prevela sam medicinsku dokumentaciju, rezervisala hotele u 2 različita grada i komunicirala sam sa bolničkim osobljem.

Kada smo dobili datum operacije, rekla sam:

“Ok, tata. Ti ideš avionom, ja ću kombijem.“

Vozila sam se do Lozane 16 sati u raspalom kombiju sa gastarbajterima i šerpama srpskih jela za one koji su tugovali za zavičajem. Sa svojim lošim engleskim i vidom na jednom oku, moj tata je uspeo da pronađe put od ženevskog aerodroma do železničke stanice u Lozani. Sačekala sam ga i odvela ga u hotel.

Nakon 3 nedelje pregleda, operacije, menjanja gaza, stavljanja kapi u oči, svakodnevnog zračenja, pronalaženja dva tuceta poklona u znak zahvalnosti ljudima koji su nam pomogli da tamo stignemo, otišli smo svako na svoju stranu.

On se vratio u Srbiju avionom sa bolnim okom. Ja sam stigla u Beograd sledećeg dana u kombiju koji je vozio 110 km na sat. Vozač je puštao kakofoniju srpske folk muzike u sred noći kako ne bi zaspao za volanom.

Premotavanje unapred.

Imala sam 34 godine. I dalje sam izbegavala da letim do dalekih belih peščanih plaža i smaragdnih mora.

Uprkos mučnini tokom putovanja, moj put autobusom do odmarališta na moru bi trajao i do 18 sati. Govorila sam sebi da ima vremena za egzotična mesta. Moja plata je išla na štedni račun, a ne na nova iskustva.

Ali

Imala sam proklete 34 godine!

I bila sam na lečenju od steriliteta već godinu dana. Bilo je krajnje vreme za bebu. Porođaj je za mene bio isto što i scene iz filmova u kojima žene vrište i znoje se. Raspitivala sam se kako je to biti na porođajnom stolu. Od ginekoloških instrumenata me je uvek podilazila jeza. Kako prevazići ovo i spremiti se za izbacivanje bebe iz sebe?

Giving Sea Horse GIF by SWR Kindernetz - Find & Share on GIPHY
Porođaj morskog konjića – kada bi svi ovako izbacivali bebe iz sebe

Kako sam odlučila da se suočim sa strahom

Morala sam da prevaziđem svoj drugi najveći strah – da iskusim horor moje anksioznosti zbog letenja i da izađem iz toga živa. Onda bih bila spremna za najstrašniju stvar ikada. Vežbe kognitivno-bihejvioralne terapije koje je trebalo da smanje moj strah uz pomoć realističnih misli nisu imale efekta.

Bilo je vreme da budem pragmatična. Rekla sam sebi:

“Nećemo imati toliko novca kada se beba rodi.“ (Nisam znala da uskoro stižu njih dvoje)

“Ovo je poslednja prilika da odeš i vidiš taj svoj prelepi Rim.“

Činjenica je da sam imala krizu srednjih godina već 5 godina unazad. Ogromna tuga i tatina dijagnoza su me zaista potresle – konačno sam shvatila da možda neću doživeti svoju penziju. Možda tada neću imati hobi. Ili srećan život da u njemu uživam kao sedamdesetogodišnji penzioneri koji se vuku za zastavicom turističkog vodiča. Preispitivala sam sve: svoj posao, dugu vezu, prijatelje, život.

Odlučila sam da živim za trenutak (Eureka!) i da pobegnem od dugotrajnih osećanja tuge i nelagode. Sve je to postalo previše neugodno i nepodnošljivo.

Planirala sam da dam otkaz na visoko plaćenom poslu koji sam mrzela. Drastično sam promenila stil oblačenja, i radila sam nove stvari kako bi me one istresle iz moje zone komfora:

  • svoj master rad na katedri za koju sam se zaklela da se više nikad neću tu vratiti
  • dekupaž, dođavola
  • jahanje (jeee, rodeo!)
  • mehanički bik – računaj na mene!
  • skvoš za parove i prija-telje
  • vožnja rolera po prometnim ulicama iako nikad zaista nisam naučila kako da se zaustavim
  • odlazak na eksperimentalne trip-hop koncerte
  • čudne dijete i dizanje tegova u teretani…

I mnogo nekih sranja za koje nikad nisam imala vremena (ili pomislila da uradim) pre toga.

Let avionom je bio logičan korak kako bih se konačno otrgla od apatičnog i očajnog načina života. Strah i tuga su dominirale mojim emocijama svakog dana. Uvek sam se poredila sa drugima – misleći da se oni bolje zabavljaju, a da moj život prolazi. Bila sam jedna dosadna osobica. Konačno, odlučila sam da ću preživeti let avionom:

Neće biti avionske nesreće kada uđem u avion.“

Pa sam odlučila da sebe nagradim gradom o kome sam sanjala – Rimom. Izabrala sam pametno: kratak let (1 sat 30 minuta) i veliku šargarepu.

Počela sam da se spremam za put – plan putovanja ali i neke mentalne vežbice. Guglala sam na YouTube-u klipove o letenju: kako je u avionu kada poleće i sleće, pogled kroz prozor, propeler aviona, zvuk motora, kako izgledaju sedišta…

Svi su bili manje-više uznemirujući. Pratila sam ih malo po malo. Nisam ih gledala neumorno, već sam dozirala količinu informacija koju sam mogla da primim. Ipak, što sam se više upoznavala sa njima, sve je izvodljivije delovalo to letenje.

Naišla sam na video klip sa Vupi Goldberg kojoj su pomogli da se suoči sa svojim strahom od letenja.

Improvizovani trup aviona je sam po sebi bio čudovište, ali sam ga pogledala.

Onda sam odlučila da sam dovoljno gledala. Ući ću ja u taj avion.

Moj partner mi je rekao da je kupio karte (i žacnula sam se od straha).

Pokušala sam da dišem u papirnu kesu.

Iskustvo letenja

Spakovali smo kofere (i to je bilo to). Moja mama je zvala pre puta da vidi kako sam, a ja sam blokirala anksioznost zbog letenja:

“Da, mama, dobro sam.“

Već sam spakovala svoj emocionalni oslonac u tašnu:

  • porodičnu sliku sa venčanja svoje sestre sa svim mojim članovima porodice da me štiti i daje utehu u novčaniku
  • Dramamin da spreči mučninu (naravno, bojala sam se povraćanja)
  • žvaku (da smanji mučninu, jer nikada ne možete dovoljno da se zaštitite od mučnine i ne želite da se izrigate u avionu u papirnu kesu)
  • magazin o dizajnu enterijera (moja strast, moja nežna ljubav; na kraju krajeva, išla sam u zemlju dizajna).

Možda sam sa sobom imala još nešto, kao što je sendvič tako da ne budem gladna u avionu (kada sam gladna za vreme putovanja, imam osećaj mučnine; a mučnina je za mene bila tako grozna stvar).

Dakle, uzela sam taj sedativ kako je pisalo u uputstvu, sela na svoje mesto i ponavljala sebi:

“Na bezbednom si, još uvek si na zemlji.“

Najavili su da će avion da poleti:

“Još uvek si na zemlji.“

Avion je počeo da se kreće i ubrzava:

“Još uvek je na zemlji.“

I podigao se. Uveravala sam sebe da je ovo isti pokret koji osećaš kada si na rolerkosteru (ko da sam ja znala kako je to).

Avion leti, ako neko ne zna

“Ok. Biće gotovo za sat“, pa sam tako počela da brojim minute do sletanja.

Stjuardesa je pokazivala šta da radimo u slučaju opasnosti. Pospano sam pratila uputstva kako da stavim masku.

“Još 55 minuta i gotovi smo.“

“50.“

Zašto sam se tačno toliko bojala letenja? Pre toga letela sam samo kao beba — nije da sam mogla da se setim bilo čega lošeg.

“Nisi na zemlji. Možeš da čuješ motor i vidiš velike propelere kako rade… Sve je tako malo kroz prozor. Oblaci su strašni… Avion je visoko na nebu i ako se nešto desi, ne možeš da uradiš ništa po tom pitanju. Ne možeš ništa da kontrolišeš… Ne znaš kako je to zaista. Ne možeš da paničiš i napraviš od sebe budalu… I nema šanse da ćeš preživeti avionsku nesreću osim ako nisi stjuardesa Vesna Vulović koja je preživela pad sa 10.000 metara…“

Da, bojala sam se letenja. Ali sam se zapravo bojala nepoznatog. Bojala sam se činjenice da nisam mogla ništa da kontrolišem. Bojala sam se toga da se prepustim. Bojala sam se straha.

Nakon nekog vremena osetila sam kako sedativ u potpunosti deluje. Avion je nežno vibrirao na vetru. Zvuk njegovog motora me je podsećao na vožnju autobusom.

“Ovo je isto kao da se voziš busom, ali bez mogućnosti saobraćajne nesreće.“

Strah od letenja – statistika | © Gary Lopater, Unsplash

“Još 40 minuta i gotovi smo.“

Nisam se čak ni bojala. Bila sam pripremljena i brojala sam. Oprezna i sasvim svesna svega oko sebe.

Avion se iznenada zaljuljao, moj partner je zgrabio svoje sedište. Samo 2 meseca pre toga bio je na poslovnom putovanju na Tajlandu. Iskusio je ozbiljnu turbulenciju. Iako se nikada pre toga nije bojao aviona, ta epizoda je promenila njegov stav prema avionima.

“Brate, iskuliraj“, rekla sam ja njemu. (ŠKK?!)

“Još 30 minuta.“

Bili smo nedge iznad Jadranskog mora. Mogli smo ispod sebe da vidimo prelepi Split. Moj partner je tamo rođen. Stavljala sam prst na staklo:

“Vidi kako je lep – plavo more, raštrkana ostrva… Predivan grad.“

Blago se njišući, avion je napredovao kroz veliko plavetnilo sitnim drhtavim pokretima. Bila sam iznenađena time što je tako podložan uticaju nebeskih vetrova. Bolje biti oprezan.

Pilot je najavio da uskoro slećemo.

Zar već?“, pomislila sam ja, iskusni putnik.

Pratila sam kako se avion okreće i ponire kroz oblake. Nadgledala sam zvuk točkova aviona kada su dodirnuli tlo.

I spustili smo se.

Sve je u redu. Pobedila sam svoj ekstremni strah od letenja:

“To je to?!“

Bilo je vreme da izvučemo svoje torbe iz čelične ptice i da ih stavimo u šatl-autobus.

“Dragi Rime, konačno se srećemo.“

I onda sam ga imala – grad je bio moj.

Mogu da vam kažem nekoliko stvari koje sam “naučila kao dragocenu lekciju“

  • Bojiš se dok ne odlučiš da nećeš više da se bojiš
  • I obično moraš da budeš očajan pre nego što nešto promeniš
  • Izlazak iz emocionalnog “grča“ može da boli, ali nećeš umreti
  • Hrabrost nije nedostatak straha, kako je to rekao Mark Tven
  • To što se bojiš ne znači da si u pravoj opasnosti — to je samo subjektivni utisak
  • Često se bojiš nepoznatog jer je lakše da se bojiš i da hoćeš da te neko vodi nego da budeš odrastao i da se sam suočiš sa nevoljom
  • Život je neprijatan, nepredvidiv, ali zna i da nagradi
  • Možeš da prevaziđeš strah ako to zaista želiš (čak i bez terapeuta)
  • Let čini put prijatnijim
  • Možeš i jare i pare – i da rodiš svoju bebu i da ona leti sa tobom.

Sledeći put kada sam bila u avionu, morala sam da se brinem o dva temperametna trogodišnjaka. Nije bilo vremena za razmatranje toga koliko je letenje bezbedno. Njima je to moralo da se svidi. Svakom sam uzela po knjigu i par igračaka. Samo me je jedna stvar brinula – mladi Francuz sa Asteriksovim stripom pored nas. Vrpoljio bi se svaki put kada bi se avion zatresao. Ako bi bilo turbulencije, uplašio bi moju ćerku. A ja bih onda morala da se pozabavim njime.

Napisala sam priču o ptičici koja govori o odrastanju, negativnim emocijama i prevazilaženju straha za predškolce i nestrpljive tinejdžere. Sviđa se i odraslima i usamljenim devojkama. Mislim da će se svideti i vama 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *