svinjski papak u travi u parku
Odrastanje

Kakvi su ti parkovi, takav ti je život u Srbiji

Očistile smo park jedna mama i ja. Ali nije
ovo poenta članka, već šta ćemo mi da uradimo sa parkovima Srbije.

Stanje u parku – redovno

Grozim se velikog parka kod nas u bloku. Gomila dece na premalo sprava. Dosta njih jurca unaokolo međusobno se sudarajući. Đubre van kante. Roditelji po klupama sede u grupicama. Deluju nepristupačno za nas, čija deca ne idu u vrtić iz kraja.

Nepristupačno koliko i njihova dečurlija. Izgleda da će to što nisu iz istog vrtića mojoj deci biti žig i u školi sve dok ne krenu u npr. V razred. Neverovatno je koliko su mala deca isključiva i često ne prihvataju onog sa kojim se ne igraju svaki dan. Ili ga ignorišu ili dobacuju:

„Pazi ovog ludaka“, „Beži!“, „Ja sam starija od tebe, ti ne možeš da se ljuljaš sa nama“ i odguruju onog ko nije deo ekipe. Njihovi roditelji na takvo ponašanje ne reaguju – sede tamo daleko, njihovom detetu nije ništa i imaju oni „svojih problema“. Dete sa strane može da se igra sa „domorocima“ ako pristane da bude lopov ili strašilo. Dakle – da beže od njega ili da ga jure i hapse.

Da li ste primetili na šta liči vaš park? Naš na Srbiju.

Naš veliki park nema metalnu ogradu da ga opasuje, jer je prevelik. A i da ima, opet bi psi ulazili unutra.

Ljuljaška za decu sa posebnim potrebama je prva stradala. Tu bi se nakačilo što više dece dok nije pukla. Nijednom nisam videla da se neko dete sa posebnim potrebama ljuljalo na njoj. Zamenjena je običnim ljuljaškama posle nekoliko meseci. Jer šta će nama ljuljaška za decu sa posebnim potrebama kada nema deset običnih?

Ljuljaška-gnezdo. Svaki dan posle škole jedno 6 osnovaca visi sa nje i ljulja se tako jako kao da im život od toga zavisi. Jesu i oni deca, ali nema ko da im kaže da ne uništavaju ono što nije njihovo i što ne treba da koriste.

Šljunak iz teretane na otvorenom je razvučen po celom igralištu. Granitne kocke na sred parka su izvađene i u toj rupi deca opet kopaju pesak. Nema ko da sredi.

Mreže na malim golovima su pukle. Deca sedaju na puknute delove i ljuljaju se ko majmunčići. Na tribinama su pikavci i kese.

Đubre je svuda. Prazne kese, ambalaža od grickalica i slatkiša, slamčice, pikavci, čepovi flaša, izmet. Kakva, bre, zaštita životne sredine! Samo treba detetu reći da ne dira prljave stvari po parku. To nije naše, mi se o našem brinemo. I da ne ide u šljunak, jer tamo ovi što vežbaju ujutro na spravama puštaju svoje pse. Samo da dete ne dira ništa i sve će biti ok. Imaš ljuljašku, klackalice, vozi trotinet. A i toj našoj napornoj deci sprave dosade za 2 minuta osim ako se ceo park ne nakači na iste. E, onda baš mora da se popne ili ljulja!

Zašto sam očistila park

Đubre rasuto po travi oko prepune kante
Rasuto đubre po travi, ko bi mu odoleo | © Jovanka Lepotić,
simplementehumanaaqui

Đubre. Pre par nedelja bili su došli „duvači lišća“, nagomilali ga i otišli. Posle njih nije došao niko da to pokupi. U međuvremenu nagomilano lišće se okitilo omotima od konditorskih proizvoda. Oko klupa – pikavci. Dok se oni razgrade, ubiju pola životinjskog sveta. U kanti za đubre – kamen od česme za vodu.

Juče sam prokomentarisala da će da nam se nakače pacovi. Jedna mama je uzela da skuplja đubre u kesu oko šljunka gde se igraju mala deca.

Danas sam ja donela metlu, kesu i đubrovnik i počela da skupljam lišće i kese. Ona mi se uskoro pridružila sa grabuljom, lopatom i svojim dečakom od 2,5 godine. Ja izvela svoje dvoje dece, ona – dečaka i bebu. Napunile smo do vrha 7 kesa za kante.

Jedan deda sa pivom je usput dobacio da bi trebalo i da ispraznimo kante u parku. „E, svaka vam čast“, rekle su druge žene sa decom. Čišćenje nije bilo njihova nadležnost, pa su samo prošle. Mi smo verovatno lude što čistimo pored svoje četvoro dece. A i za dva dana sve će ponovo biti puno đubreta, pa onda zašto da to radimo?

Deca mi se igraju tu, u đubretu, eto zašto. Ne mogu da trče po travi, jer je puno životinjskog izmeta. Ne mogu da dođu do sprava za igru – premalo ih je za ovoliki broj dece. U susednom bloku sam videla pacova veličine zeca i ne želim da sedim u leglu zaraze.

Mama dečaka sa posebnim potrebama nam donosi po fantu. Ona ne može da čisti, ima svoje troje dece i nije joj baš dobro. Verovatno je grize savest što nam se ne priključuje u radu, pa nam kupuje „pivo za majstore“.

Mi to ne radimo da bi nas drugi videli da čistimo.

Da smo čistile popodne, većina roditelja bi nas samo gledala. Neki bi verovatno i pomislili da smo budale. Nismo za to plaćene, imamo svoje obaveze i decu. Čak nismo u ekipi koja baca pikavce, ambalažu i ostavlja izmet u parku. I opet će da bude sve puno đubreta.

Park ukratko = Srbija ukratko

Đubre rasuto oko kanti ispred ulaza u školsko dvorište
Đubre ispred osnovne škole| © Jovanka Lepotić, simplementehumanaaqui

Drugim rečima, svako gleda svoje dupe.

Čišćenje je najkorisnija stvar koju sam danas uradila. Učim decu da ne treba da ne primećuju đubre niti da se bahato ponašaju. Jer je ovo sve naše. Parkovi su naši.

U Srbiji je „tranzicija“ (čitaj – haos) već 30 godina. Moja deca moraju da nauče da plivaju u ovom bahatom i agresivnom okruženju. Ali takođe moram da im usadim prave vrednosti:

Kreni od sebe. Radi na sebi. Menjaj šta ti smeta, a da to možeš da promeniš. Odaberi da budeš savestan iako su drugi loši. Ti ćeš se osećati dobro što si uradio nešto kako treba. A ako jednog dana odeš negde „napolje“, neće te gledati kao nekultivisanu bedu. Iako bi tamo i ovi iz parka bacali đubre u kantu, a ne na teren kao u Beogradu.

Budi pristojan ako hoćeš da živiš u pristojnom okruženju. Doprinesi. Reaguj. Mislim da je to recept za to kako da nam generalno bude bolje. Dok god svako gleda samo sebe i ne daje ništa svojoj okolini, nema promene. To je svest koju građani srećnijih zemalja imaju, a nama je uništena.

Nikada mi nećemo postati Nemačka. Ali hajde da se vratimo 50 godina unazad i da budemo na civilizacijskom nivou koji smo tada ovde imali. Tad smo bili kultivisaniji. Trava je bila čista, a đubre po kantama. Izmet je bio u štalama i poljskim WC-ima.

Danas se krijemo po grupicama i „gledamo svoja posla“. Ne zameramo se, jer neko može da nas prebije na ulici. Iako smo se toliko zatvorili od grube svakodnevice da bismo se zaštitili, ne osećamo se ništa sigurnije.

Naše vreme je surovo. Mutni likovi obrću velike pare. Vesti su pune nasilja i pretnji. Na ulici ili u autobusu neko može da vas prebije ili napastvuje vaše dete. Svake godine desetine hiljada ljudi napuštaju ovu lepu zemlju. Oni koji ostaju su sve bolesniji i siromašniji. Deca udišu vazduh pun PM10 čestica. U nacionalnim parkovima guraju reke u betonske cevi oni koji imaju više od nas, a misle da nemaju dovoljno.

A mi osećamo da ne možemo po tom pitanju da uradimo ništa – ne želimo da se nerviramo, pa je najbolje da se time ni ne bavimo. Priklanjamo se masi koja ćuti. I onako nije naša nadležnost. Sa istim takvim stavom su oni koji izdaju dozvole omogućili da nekadašnji koncentracioni logor postane vrtić. Ovakav način razmišljanja proizvodi više štete nego koristi.

Šta možemo da uradimo

Uginula crna ptica leži na travi među lišćem u jednom parku
Uginula ptica na travi u jednom parku| © Jovanka Lepotić, simplementehumanaaqui

Hajde da o tome pričamo. Hajde da o tome pišemo. Hajde da učinimo bar ono malo što možemo, a što može da promeni stvari. Hajde da bar potpišemo peticiju. Hajde da podelimo važan sadržaj o svom kraju na društvenim mrežama (koliki uticaj može da ima jedna Tviter objava!); ali hajde da se na tome ne zaustavimo. Hajde da uradimo nešto konkretno.

Džon Lenon je rekao u predivnoj pesmi „Strawberry Fields Forever“:

„Lako je živeti zatvorenih očiju

Da ne razumeš sve što vidiš.“

Ne mogu da živim kao da me se stvari oko mene ne tiču, jer baš te stvari utiču na moj i život mojih najbližih. Hoću da doprinesem tome da nama bude bolje. Život se sastoji i u davanju, u tome da smo mi deo nečega većeg od sobe u kojoj spavamo i gledamo televiziju. Dok god nešto pozitivno ne dajemo okruženju jer to nama znači, nećemo biti zadovoljniji.

Da, park će opet biti prljav. Ali dok god se moja deca tu igraju, ne želim da idu po kesama, nagomilanom trulom lišću i pikavcima. Danas dete ne sme više da se igra ni u pesku, ni na travi, ni u parku. Sa tim jednim drugarom sa kojim se spontano zaboravi u igri. Pa, jebem ti to detinjstvo.

Zdravo. Ako biste želeli da dobijate od mene nedeljni mejl sa tekstovima, u belu kućicu unesite svoje ime i imejl adresu i pritisnite crveno dugme „Subscribe„.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *