svinjski papak u travi u parku
Odrastanje

Kakvi su ti parkovi, takav ti je život u Srbiji

Očistile smo park jedna mama i ja. Ali nije to poenta već šta ćemo mi da radimo sa našim parkovima.

Stanje u parku – redovno

Grozim se velikog parka kod nas u bloku. Gomila dece na premalo sprava. Đubre je svuda. Roditelji sede u grupicama i u glavnom ne reaguju na ponašanje svog deteta – njemu nije ništa ili ne vide šta se dešava.

Mala deca su neverovatno isključiva – često ne prihvataju onog sa kim se ne igraju svaki dan: “Pazi ovog ludaka“, „Njemu nećemo da bacamo loptu“„Ja sam starija od tebe, ti ne možeš da se ljuljaš sa nama“ i odguruju ga. Zašto bi prihvatili novog kad već imaju 1-2 drugara?

Meni naš park liči na Srbiju.

Naš veliki park nema metalnu ogradu da ga opasuje, jer je prevelik. A i da ima, opet bi psi ulazili unutra da kakaju i piškaju pored svog gospodara, jer pas je plemenita životinja i ima potrebu za bliskošću. Ima i analni otvor, ali taj organ nije ničija nadležnost.

Ljuljaška za decu sa posebnim potrebama je prva stradala. Tu bi se nakačilo što više dece dok nije pukla. Nijednom nisam videla da se neko dete sa posebnim potrebama ljuljalo na njoj. Zamenjena je običnim ljuljaškama posle nekoliko meseci. Jer šta će nama ljuljaška za decu sa posebnim potrebama kada nema dvadeset običnih za nas „normalne“(?!)

Ljuljaška-gnezdo. Svaki dan posle škole jedno 6 osnovaca visi sa nje i ljulja se tako jako kao da im život od toga zavisi. Jesu i oni deca, ali nema ko da im kaže da ne uništavaju ono što nije njihovo.

Šljunak iz teretane na otvorenom je razvučen po celom igralištu. Granitne kocke na sred parka su izvađene i u toj rupi deca opet kopaju pesak. Nema ko da sredi.

Mreže na malim golovima su pukle. Deca sedaju na puknute delove i ljuljaju se ko majmunčići. Na tribinama su pikavci i kese.

Đubre je svuda. Prazne kese, ambalaža od grickalica i slatkiša, slamčice, pikavci, čepovi flaša, izmet. Kakva, bre, zaštita životne sredine! Samo treba detetu reći da ne dira prljave stvari po parku. To nije naše, mi se o našem brinemo. I da ne ide u šljunak, jer tamo ovi što vežbaju ujutro na spravama puštaju svoje pse. Samo da dete ne dira ništa i sve će biti ok.

Imaš ljuljašku, klackalice, vozi trotinet. Ako uspeš.

Zašto sam očistila park

Đubre rasuto po travi oko prepune kante
Rasuto đubre po travi, ko bi mu odoleo | © Jovanka Lepotić,
simplementehumanaaqui

Pre par nedelja došli su „duvači lišća“, nagomilali ga i otišli. Posle njih nije došao niko da to pokupi. U međuvremenu nagomilano lišće se okitilo omotima od konditorskih proizvoda. Oko klupa – pikavci. Dok se oni razgrade, ubiju pola životinjskog sveta. U kanti za đubre – kamen od česme za vodu. Svrake sleću na slavinu iz koje ne prestaje da curi voda.

Juče sam prokomentarisala da će da nam se nakače pacovi. Jedna mama je uzela da skuplja đubre u kesu.

Danas sam ja donela metlu i đubrovnik i počela da skupljam lišće i kese. Ona mi se uskoro pridružila sa grabuljom, lopatom i svojim dečakom od 2,5 godine. Ja izvela svoje dvoje dece, ona – dečaka i bebu. Napunile smo 7 velikih kesa.

Deda sa pivom je dobacio sa klupe: „Ispraznite i kante u parku.”

„E, svaka vam čast”, rekle su druge žene i prošle.

Pored svoje četvoro dece mi smo našle da čistimo. A za dva dana sve će opet biti puno đubreta, pa zašto onda to radimo?

Deca mi se igraju tu, u đubretu, eto zašto. Ne mogu da trče po travi, jer je puno životinjskog izmeta. Ne mogu da dođu do sprava za igru – premalo ih je za ovoliki broj dece. U susednom bloku sam videla pacova veličine zeca i ne želim da sedim u leglu zaraze.

Mama dečaka sa posebnim potrebama nam donosi po fantu. Ona ne može da čisti, ima svoje troje dece i nije joj baš dobro. Verovatno je grize savest što nam se ne priključuje u radu, pa nam kupuje „pivo za majstore“.

Mi to ni ne očekujemo.

Da smo čistile popodne, većina roditelja bi nas samo gledala.

Park ukratko = Srbija ukratko

Đubre rasuto oko kanti ispred ulaza u školsko dvorište
Đubre ispred osnovne škole| © Jovanka Lepotić, simplementehumanaaqui

Drugim rečima, svako gleda svoje dupe.

Čišćenje je najkorisnija stvar koju sam danas uradila. Učim decu da ne treba da se bahato ponašaju. Jer je ovo sve naše. Parkovi su naši. Čak i kad ih neko drugi uništava.

A svašta se u Srbijici uništava već 30 godina. Ljudi su postali bahati, jer je to mera koliko si sposoban i uspešan. Moja deca treba da plivaju u ovakvom svetu i ja ne znam kako da ih tome naučim. Zato im usađujem drugačije vrednosti:

Kreni od sebe. Radi na sebi. Menjaj šta ti smeta, a da to možeš da promeniš. Odaberi da budeš savestan iako su drugi loši. Ti ćeš se osećati dobro što si uradio nešto kako treba. A ako jednog dana odeš negde „napolje“, neće te gledati kao nekultivisanu bedu. Iako bi tamo i ovi iz parka bacali đubre u kantu.

Budi pristojan ako hoćeš da živiš u pristojnom okruženju. Doprinesi. Sarađuj. Dok god svako gleda samo sebe, nema promene čak ni u zgradi u kojoj živimo. Nisi Luj XIV. Svet nije ni počeo, niti se završava s tobom.

Nikada nećemo postati Nemačka. Ali hajde da se vratimo 50 godina unazad i da budemo na tadašnjem civilizacijskom nivou. Tad smo bili kultivisaniji. Trava je bila čista, a đubre po kantama. Izmet je bio u štalama i poljskim WC-ima. Deca su brala cveće i penjala se na drveće. U parkovima su bile ljuljaške, tobogani, skulpture i fontane.

Danas se krijemo po grupicama i „gledamo svoja posla“. Ne zameramo se, ima raznih budala. Iako smo se toliko zatvorili od grube svakodnevice da bismo se zaštitili, ne osećamo se ništa sigurnije.

Naše vreme je surovo. Mutni likovi obrću velike pare. Na ulici ili u autobusu neko može da vas prebije ili napastvuje vaše dete jer ga je ostavila verenica. Svake godine desetine hiljada ljudi napuštaju ovu lepu zemlju. Oni koji ostaju su sve bolesniji i siromašniji. Deca udišu vazduh pun ugljen-dioksida i PM čestica. U nacionalnim parkovima guraju reke u betonske cevi oni koji imaju više od nas, a misle da nemaju dovoljno. Dali su im dozvole oni koji žele da imaju još više.

A mi osećamo da ne možemo da uradimo ništa – ne želimo da se nerviramo, pa nećemo time ni da se bavimo. Priklanjamo se masi koja ćuti. Nije naša nadležnost. A i da jeste, neko može da nam naredi da uradimo nešto što se kosi sa zdravim razumom. Pa da, na primer, nekadašnji koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata postane vrtić.

Šta možemo da uradimo

Uginula crna ptica leži na travi među lišćem u jednom parku
Uginula ptica na travi u jednom parku| © Jovanka Lepotić, simplementehumanaaqui

Hajde da o tome pričamo. Da se zapitamo da li tako treba. Da potpišemo peticiju. Hajde da uradimo nešto konkretno. Da očistimo. Da kupimo za svojim psom. Da pravimo manje đubreta. Da zasadimo drvo. Hajde da učinimo bar ono malo što možemo, a što menja stvari. Hajde da prihvatimo nekog ko je drugačiji. Hajde da pomognemo nepoznatom čoveku.

Ne mogu da živim kao da me se stvari oko mene ne tiču, jer baš te stvari utiču na moj i život mojih najbližih. Hoću da doprinesem tome da nama bude bolje. Život se sastoji i u davanju, u tome da smo mi deo nečega većeg od sobe u kojoj spavamo i gledamo televiziju. Dok god nešto pozitivno ne dajemo okruženju jer to nama znači, nećemo biti zadovoljniji. A naša deca će rasti u sve gorem okruženju.

Da, park će opet biti prljav. Ali dok god se moja deca tu igraju, ne želim da idu po kesama, nagomilanom trulom lišću i pikavcima. Danas dete ne može više da se igra ni u pesku, ni na travi, ni u parku. Sa tim jednim drugarom sa kojim se spontano zaboravi u igri. Pa, jebem ti to detinjstvo.

Zdravo. Ako biste želeli da i dalje čitate tekstove o roditeljstvu i svakodnevnom životu, prijavite se na moj nedeljni mejl.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *