dečak na toboganu
Odrastanje

Podizanje dečaka između mačizma i feminizma koji je zastranio

Žao mi je malih momaka. Od kad sam mama, teže mi je da osuđujem muškarce zbog toga što su emocionalo nedostupni.

Nezreli, samoživi, zatvoreni u sebe – to su najčešće etikete koje žene lepe muškarcima. Ali da li možeš da saosećaš sa nekim i na zreo način komuniciraš ako treba da se stidiš toga šta osećaš?

Podižete čvrstog momka?

Imala sam običaj da kritikujem mamine sinove sa svojom drugaricom Bojanom. Obe smo na kraju dobile blizance – po jednog dečaka i devojčicu. Ovo nam je značajno promenilo perspektivu.

„Dijagnoza dečak“, tako ona zove ponašanje svog sina.

„Druge žene će da osuđuju tebe i mene jednog dana što od njih nismo napravile „prave“ muškarce“, kažem joj.

Neverovatno je koliko je moj sin različit od ćerke. Imaju četiri i po godine. Kognitivno on je iznad svog uzrasta. Ali kada su u pitanju osećanja, zaostaje za svojom sestrom. Veoma je osetljiv i lako se razdraži. Ne gleda kuda ide. Naleće na stvari. Nemiran je i nesmotren.

Ima veliko srce. Dok njegova sestra stoji po strani, on prilazi nepoznatoj deci spreman za igru i zove ih drugarima. Kakav pogrešan način ponašanja na igralištu…

Jednom je sa osmehom pritrčao nekom klincu, a mali mu je automatski savio ruku iza leđa. Dečaci treba da budu borci.

Drugi dečak mu je prišao i dao dečiju pušku:

„Hajde da se igramo rata“, rekao je pružajući mu igračku.

„Bum, bum“, rekao je moj sin uperivši cev prema sebi. Nije znao čak ni da je drži. Dečaci treba da budu ratnici.

Očekujete da dete od 4-5 godina bude dovoljno promišljato?

Četvorogodišnji dečaci nekako treba da budu oprezni kao što su to devojčice. Nekada jesu, a obično – nisu. Njihov mozak se razvija malo drugačije u odnosu na ženski.

Desilo se da moj klinac vozi trotinet na igralištu, a da u blizini klackalica i nedaleko od staze kuda deca obično voze trotinete hoda beba.

On joj se previše približio, a bebin deda se prodrao: „Pazi kuda ideš!“

Beba je pala. Moj sin se zaustavio.

„Izvinite, još uvek je mali“, rekla sam.

„Ne, nije. Vidi koliki je“, matori je besneo.

„Pa, koliki je?“, pitala sam ga iziritirana. „Ima četiri godine.“

Ako može da se popne na trotinet, on je „dovoljno zreo“. A meni je teško da ga ne zamotam u dva bloka sunđera pre nego što izađemo iz kuće. Čisto da bih ga sačuvala u jednom komadu.

Dečaci gledaju fudbal| © Bruno Kelzer, Unsplash

Viteštvo

Dečaci takođe treba da viteški prihvate kada ih odbiju. Na bilo koji način. Iz nekog razloga mnogo devojčica ih ne prihvata u svoju igru.

Ne tako davno moj mali momak je pritrčao nekolicini roze princeza. Nisu ga želele pored sebe, pa su počele da ga guraju da ode. On je uzvratio guranjem. Dok sam stigla do njih, bilo je „razmene vatre“.

„Ti si dečak, ne treba da guraš devojčice“, rekla je jedna baka.

„Zar ne vidite da ne žele da se igraju sa njim?“, objasnila sam odvlačeći ga od njih.

Oči su mu bile kao da je umrla Bambijeva mama. Bio je odbijen i nije kapirao zašto. Imao dobre namere, a one su ga oterale.

Pokušala sam da ga nateram da se sabere. Ali ima proklete četiri i po godine. Da li će neko devojčici reći da iskulira? Ne, njima je dozvoljeno da plaču i reaguju. Dečaci treba da prihvate situaciju i iskuliraju. Čak i kad njihov mozak nije dorastao tome.

Nakon ovoga je oklevao da priđe bilo kome na igralištu.

„Sad vidiš kako je dečacima“, kaže njegov otac.

I ja počinjem da uviđam.

„Nemoj da se igraš sa decom koja neće da se igraju s tobom. Dete koje ne želi da se igra sa svima nije dobar drug“, rekla sam jednom klincu kada ga je devojčica izbacila iz igre.

Razočaranja su deo odrastanja. Ali dečaci moraju da nauče pre devojčica kako da izađu na kraj sa svojim negativnim emocijama. Iako su osetljivi isto koliko i devojčice, učimo dečake da kontrolišu i ne pokazuju svoje emocije kada njihov mozak još uvek nije za to sposoban.

Profesorka sa Stenforda Džudi Ču u svojoj knjizi Kada Dečaci Postanu Dečaci: Razvoj, Odnosi i Muževnost tvrdi da emocije i saosećanje malog dečaka nisu ništa drugačije od devojčicinih. Međutim, oko 6.-7. godine kultura im nameće to da budu stoici i samodovoljni. Tako često izrastu u ljude koji ne mogu da osećaju i da se povežu na isti način kao što to mogu žene. Ne želim da se to desi mom sinu. Žene se konstantno žale na emocionalno nedostupne momke. Halooo, Keri Bredšo propati za Zverkom tolike sezone!

„Da li sam ja pravi dečak?“
Pinokio, kladim se da mnogo dečaka postavlja sebi to pitanje

Mnogi su pogrešno shvatili feminizam

Devojčici po nekad tolerišemo da bude agresivna. Da, ona mora da nauči da se odbrani i da ne bude žrtva. Međutim, kada pređe granicu, mnogi roditelji ne ispravljaju njeno ponašanje. Danas bi trebalo naučiti prvo njih da to što su one nasilne i manipulativne nije vrlina.

Jedna gospoj’ca u haljinici je šutnula dečaka u nogu jer je rekao za njene hulahopke da su „helanke“.

Baka ju je utešila: „Ma, ne brini, on ne zna razliku.“

Ona zna da će da dobije ljuljašku ako jednostavno izgura zadnjicom dečaka i zacvili: „Neeee, moja je.“

Devojčice učimo da je manipulacija ok od veoma ranog uzrasta. Slatke su, neodoljive i slabiji su pol. Niko ne treba da ih povredi. Ali takođe treba i da ih učimo da ne povređuju druge.

Sećam se kada je moja poznanica rekla svojoj petogodišnjoj devojčici:

„Ako te dečak pipne, šutni ga između nogu.“

Šta klinac njenih godina može da joj uradi da zasluži takvu reakciju?

Pomozimo malim dečacima

Težak je život malih momaka. Njihovi nezreli mozgovi treba da ukapiraju šta se dešava, ne izraze osećanja i reaguju viteški na nepravdu od veoma ranih dana.

Kako podizati dečaka ispravno, pa da on postane emocionalno dostupan muškarac?

„Teško ti je? Slobodno se isplači.“

„Kada si ljut, lupi nogom o pod. Udari pesnicom u jastuk.“

„Da, znam da si tužan. Proći će.“

Mora da zna šta su tuga, ljutnja i bol. I da ne treba da ih se stidi, jer to svi osećaju. I svima koji beže od njih je teško.

Vaspitavajmo ga da bude plemenit.

Da se zapita kako se oseća neko drugi.

Da bude otvoren za nove ljude i iskustva.

Ako neko dete neće da se igra sa njim, neka zna da ima dece koja ne znaju da se igraju sa svima. Ako ga devojčica udari, ovo je jedina stvar koje sam se setila da kažem svom sinu:

„Nemoj da joj uzvratiš. Viči na nju: „Nemoj da me udaraš! Bezobrazna si.“ Onda se okreni i idi. Ona ne zaslužuje tvoje društvo.“

Da li postoji još nešto što dečak od četiri godine može da uradi da izrazi svoja osećanja i bude pristojan? Recite mi da postoji.

Zdravo. Ako biste želeli da i dalje čitate o roditeljstvu i odrastanju, prijavite se na moj nedeljni mejl.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *